Писмо о јуродивости

Додајте натпис

Житије (живот) светог Симеона Јуродивог (лудог-Христа-ради) је преда мном на столу. Снажан текст, потресно сведочанство. Покушаћу да ти пренесем атмосферу. Симеон је монах. Угледни старац. Живи у Сирији, шести век је у питању. У манастиру проводи своје време, али жели да иде корак даље. У пустињу и самоћу. Одлази.

Житије даље приповеда како после много година подвига, трудова и сeбеизграђивања Христом (ради се о неких 30 година чак), Симеон одлази на ходочашће у Јерусалим. Па добро, то је иначе било полупарно у то време. Али његовим одласком тамо, Симеонова прича добија драматични заокрет. Симеон постаје будала и лудак Христа ради. Јуродиви.

Пред капијом града проналази мртвог пса. Везује му канап за ногу и улази у град вукући псећи леш. Лудило исмевања ништине света почиње.

Слика прва: Црква, у току је служба, вероватно Литургија. Пуно је народа унутра. Неко улази урлајући и бацајући камење на присутне. Бацака се по поду, гаси свеће. То је наш Симеон. Размисли шта би се десило данас код нас у црквама? Како би посматрали човека који би тако живео?
Слика друга: улица, трг и много проститутки на њему. Смеју се, кикоћу и позивају пролазнике да утоле своју жељу у њима. Трг блудница. Симеон је са њима. Игра и пева. Грли се. Житије каже да се проститутке чак „играју његовим удовима“! можеш мислити шта то значи? Али, чекај, има још.

Слика трећа: јавно купатило. Женско и мушко оделење је одвојено. Улази много људи. Препуно је. Симеон дотрчава у својој монашкој мантији, улазу међу женски свет и скида је пред свима. Остаје го, раголићен. Голотиња.

Слика четврта: велики је Четвртак. Строги пост. Сви посте. Не само хришћани, цело друштво тог времена је у знаку одрицања и поста. Али не и Симеон. Он једе месо, чак се и преждерава (сведочи нам сликовито житије).  

Исмевање морала света. Бурлеска на сцени „доброг друштва“. Комедија хришћана насупрот утопијама лажних благостања. Лудост у гомили, у маси, међу мртвима који сахрањују мртве. Опомена оног заборава смрти и човека који је само једно ништа. Слабост.

Напокон, после свега, свих улога које ће одиграти пред хармоничим светом поретка, друштва, нације и осталих протеза живота, Симеон ће умрети. Његов живот ће постати још већа тајна. Необухватива. Јер такав је живот у Христу, заправо; необјашњив, дубок, на моменте луд!

И шта сад, после свега прочитаног да ти напишем? Свети Симеон Јуродиви био је скривени светац. Његов живот је света фарса, једно сведочанство да „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако“ (1Кор 1, 27). Има још много слика, наравно. Оне се тешко уклапају у наш мртви хришћански морал који данас живимо.

Да ли нама то данас једино остаје, да пред свим маскама света покажемо један јуродиви и велики шипак лажном смислу и лажним лековима против смрти?

Л.

“ И знао сам да мора доћи нека грдна олуја, која ће разнети тај учмао живот без сржи и без бола!“ – Сећа се јауком Јован Рајић, јунак Милоша Црњанског из „Дневника о Чарнојевићу“, у страдањима Великог рата, над лешевима и покошеним судбинама. Учмали живот се тада доиста распршио. Није било лека за смрт. Није било ни сећања.. Право питање, а оно је можда и одговор на твоју дилему, јесте: да ли је  физичко разарање оваквог стања, једини и довољан показатељ невоље, па и лек. Чини ми се да су путеви, како си и сам приметио, разноврсни. Уметници и остали сродни прегаоци у таквим временима добијају „ногу“ из службе, прегрште прљавих критика, уколико говоре. Свештеници бивају бачени у запећак могућности рада и мисије. Шта је, међутим,  са људима попут старца Симеона? Верујем да се било који  горе наведени  пример борбе против учмалости врло брзо, ако немаш опрез, може претворити у позерију, салонску проповед, чим те било ко поглади по глави и каже:Ако, нек си рекао, и треба! Потврда је ту, плитко задовољство је ту и чешка сујету. Без подвига и немилосрдног преиспитивања оправданости свог говора, све постаје дим. Ипак, и то је фраза. Као специфичан пандан твом наводу житија истакнућу малену збирку прича „Божји људи“ Боре Станковића, која се може посматрати и као краћи роман. Божјаци, јуродиви Борини живе у јужној српској вароши, смештени с почетка сви у близину гробља, украј којег на даћама заломе неко масније јело и пресвлаку. Они живе у ракама или по авлијама, као гости, као они који нешто чекају. Одабрала сам да ти споменем Митку. би заређао по гробовима и узимао што му уделе,а онда би долазио до неугледног гроба своје жене и детета и плакао, нудећи пролазнике са оним што је испросио – нико није узимао! „За њину душицу, узмите!“, молио би кроз плач, а затим би пијан заспао на гробу. У другим данима он је најамник једне куће и истицао се као добар и уредан радник, чист, једући само хлеб и воду. Говорио је да га од мрса ухвати бес па се ваља по поду. Приповедач открива његов ранији живот, његову меке  очи и дивљу природу, којом је као млад супруг отерао жену и дете у болест, па у гроб, пијанчећи и ваљајући се. Његово кајање је његов живот. Његов непрекидни плач и сваки корак је стравична опомена равнодушном свету, који својим мртвима меси пите и точи ракију, али не и праве сузе. Описана је ту множина неокупаних, мутавих, сакупљача биљака, језивих пророка, итд. Сваки, пак, од њих у близини је цркве, а пре свега гробља и живи на рубу сусрета са смрћу, њеном хладном и лепљивом близином мермера. Патње ус кроз различите животне приче сведене на исто: они пате јер су некоме ускратили љубав, или јер и сами нису вољени. Они су опомена која чека сусрет, а он не долази, осим у наговештају дефинитивног одласка и сусрета са Њим. Тада  телом улазе у раке које су им били домови а духом у храм Божији у који нису смело корачали за живота. Јуродиви су и споља прах и земља. Они су гротескно оживљена реч јеванђеља. Старац Симеон је оваплоћен страх саблажњених. Својим плесом постаје онај чир на образу, од чијег несносног мириса ја, човек, бежим. Њега не смемо потапшати по рамену, бојимо се заразе. Верујеш ли да постоје такви људи које срећемо сваки дан? Ја верујем, двојицу сам и сама срела. Не знам  да ли сам одмах и схватила ко су. Једно је сигурно- они нису пријатни нашим очима, ни блиставим црквеним подовима. 

Псеудо реплика старозаветног примитивзма је наша савременост и њеним улицама тумарају обогаљена телеса и речи смисла лакрдијашког звучања. По чему би их  познали? Не знам најтачније, али се ослањам на записане речи ауторитета:

„ Видео сам сиве, прљаве и ружне људе, који (као стари драги камен са којег скинемо лсој прашинеи којег задржимо тренутак у живој топлоти на длану) изненада заблистају као снопови светлости“.

Светлосни удар на лажни морал, под „ритама“ ће белина забелети  – то је коначно и мој одговор на твоје питање...

 
В.

Drugi Balkan - Petar Jevremović

Reč simptom, u svim svojim (ili bar nekim od njih) višestruko isprepletenim registrima značenja, upućuje na nešto u osnovi nepriznato, na nešto nepoznato, potisnuto, tačnije na nešto što je (sa stanovišta svesnog subjekta) manje ili više doživljeno kao hostilno, intruzivno, kao zazorno, te, samim tim, kao nešto manje ili više povredljivo za narcizam subjekta.
Biću konkretan: Balkan je simptom. Simptom Evrope. Simptom Evrope – prosvećene Evrope, Evrope blagostanja i prosperiteta, Evrope ljudskih prava, jednom rečju nove Evrope – Evrope koja, naizgled, tako mnogo drži do sebe, do svoje savesti i do svog moralnog lika, do svojih institucija i do svoje kulture, a koja, opet, praktično istovremeno, previđa nešto za nju samu (za njen opstanak i za njenu budućnost, koja bi, valjda, trebala biti bolja, srećnija, ili makar mirnija u onosu na svoju prošlost) tako bitno. O čemu je reč?
Evropa danas – kao uostalom i Evropa uvek – ima svoje velike priče, svoju metafiziku, svoju ideologiju i svoju demagogiju. Vreme teče, stvari se odvijaju. Ljudi žive svoje živote, deca se rađaju, starci umiru. Cveće cveta. Na prvi pogled, sve je u redu. To je želja evropskog čoveka: da sve bude u redu, da sve bude izvesno. Pacifikovano. Uokvireno. Da sve bude u redu a da on (evropski čovek) bude taj koji će ovladati tim istim redom. Zato je evropski san, san o moći i o izvesnosti. O tome nam govori i (uslovno rečeno) religioznost evropskog čoveka – genealogija njegovih verovanja i njegove običajnosti – te njegova sklonost nauci. To je temeljni fantazam evropske kulture – fantazam svih fantazama evropskog čoveka – fantazam izvesnosti, sveopšte izvesnosti, fantazam moći. Jer, gde je izvesnost tu je i moć, a gde je moć tu je i podčinjenost svake drugosti i različitosti objedinjujućem jednom te iste izvesnosti i moći. U ime tog fantazma sve se pri-viđa kao izvesno. Kao opravdano. Postoje priče koje su tu zato da bi svu stvarnost, ma kakva ona bila, učinili prihvatljivijom običnom čoveku, konzumentu simulakruma izvesnosti. Da bi on bio miran, da bi mogao biti živ, srećan i namiren, jednom rečju – pacifikovan, svaka disonantnost mora biti isključena. Logika tog isključenja, te pacifikacije drugosti, je logika simulakruma, logika žrtve, logika prljavih ruku.
Neka mi bude oprošteno, namerno ću pervertirati jednu Hajdegerovu reč. Hajdeger kaže Ge-stell. To njegovo Ge-stell je po-stav. Svemu utemeljujuća, ontološka po-stavka stvarnosti. Ontološki konstrukt poretka bića od strane praktički aktivnog, u-obražavajućeg, bivstvujućeg. Doba moderniteta Hajdeger će imenovati kao die Zeit des Weltbildes, kao doba slike sveta. Svet je u funkciji slike, ne obrnuto. Slika konstituiše svet, ona ga podupire, dominira, daje mu osnov, uporište, smisao i razlog postojanja. Gestell evropskog čoveka današnjice je derivat (uistinu strastan derivat) njegove želje za isključenjem razlike. To je najintimniji nerv njegove apoteoze sopstvene (u odnosu na svaku drugost apsolutno isključive) slike sveta.
Vavilonska kula našeg geografskog staništa, a to je stara dobra Evropa, puna je (nažalost bojim se praznih) priča o razlikama, o drugosti i o drugom. Ipak, bojim se, mnogo je tu praznih priča, mnogo pukog manirizma i najobičnijeg pomodarstva. Tamo gde vlada fantazam, tamo nema razlike, tu ne može biti nikakve realne drugosti, nikakvog dijaloga. Ono što je dopušteno samo je simulacija dijaloga, simulacija drugosti. Sve je izvesno – masa potrošača i beslovesnih konzumenata svega i svačega što se kao proizvod nudi na sveopštopj evropskoj pijaci napokon je umirena, sita i zadovoljna – a cena mora biti plaćena. Ako sve mora biti izvesno (a vodeli smo da mora, svaka nas ideologija iznova uverava da je tako), mnogo toga mora biti mrtvo, amputirano, dezinvestirano i derealizovano. Takva je, znači, naša Evropa, kolevka filosofa i diktatora, rodno mesto prosvećenosti i totalitarizma. Žrtava je mnogo. Zbunjenosti je još više. Svakim danom sve više narastajuća (a pri tom sve manje i manje kontrolisana) mreža virtualnih puteva sve više liči na bespuće. Na ne-biće. To je nešto za šta se ne možete uhvatiti, možete uživati samo u pogledu i to je sve. Pokušate li nešto više, propašćete. Odgovorni su svi, čak i oni koji se na prvi mah ne osećaju odgovornim.
Evropa danas kupa se u sopstvenim fantazmima. Sve je izvesno, dovoljno je pročitati novine, dovoljno je pogledati televiziju. Ono što se događa je narcizam, nekritička slepljenost sa imaginarnim drugim. Sa sopstvenom narcističkom slikom, sa fantazmom. Tu je sve, na drugom mestu je ništa. Ništa i niko. Tamo je ne-stvarnost, tamo su ne-ljudi. Čak i ako im se prizna da su živi, oni mogu biti samo divljaci. Ljudi ne… Postoje mehanizmi, postoje načini, postoje poluge moći… I što je najvažnije, postoji ideologija. Postoje uhodane sheme i mreže razmena smisla i moći. Potrebno je samo povlačiti odgovarajuće (na stranu pitanje za koga su oni, ti potezi, zapravo odgovarajući) poteze. Treba biti pragmatičan, delati utilitarno. Pragmatično. Sve drugo manje je bitno. Operacione sheme su najčešće do krajnosti svedene. Gotovo su isprazne, holivudski naivne. Na delu je prosta binarna logika – jedni su dobri, drugi su zli, sa jednima se identifikujemo, na druge projektujemo sopstveno neprepoznato zlo – pred nama je banalni pragmatizam ideologije, koja ne želi znati nizašta drugo do isključivo za sebe. U to ime čoveku se sve prikazuje kao izvesno, izvestan je čak i Balkan, zločesti Balkan, ludi Balkan. Izvesni su čak i mahniti Balkanci, njihov primitivizam i njihova (usuđujem se reći) upotrebna vrednost. Ceo svet je jedna velika pijaca, Balkan je mesto na kojem se Evropa rasprodaje u bescenje. Pitanje je samo kome? Jedno je civilizacija – to svi valjda znaju – drugo su ti ljudi divlji, ti Balkanci, ljudi skloni ratovanju i nekakvom (za njih same u osnovi tako poražavajuće autodedstruktivnom) ludovanju. Izvesno je, najkraće rečeno, upravo sve, sve bez izuzetka, a to znači i izvesno je i ono što jeste i ono što nije. I ono što može biti i ono što ne može biti. I ono što treba da bude, i ono nepoželjno, prokazano, ono što treba izopštiti. Izolovati.
Svaka ideologija je san, san koji pretenduje na metafizičku dominaciju svetom. Zato postoje simulakrumi. Zato ljudi tako strasno uživaju u njima, zato im se tako nekritički prepuštaju. Uzimaju nam dušu, za uzvrat nam daju (naravno, još jednom podvlačim, fantazmatski) privid izvesnosti. Otud sva moguća totalitarnost careva od ovog sveta. Događa se vreme, istorijsko vreme. Tok vremena. Pričaju se priče, velike teorije. Papir trpi sve. Akademski diskurs cveta, tu je beletristika, tu je senzacionalistička žurnalistika. Evropa priča o postmoderni, na Balkanu ona se događa. Setite se Ničea: ” mi nemamo istinu”, svi su raniji ljudi “imali neku istinu, svi, čak i skeptici”. Evropa danas nema istinu, izgubila je. Izgubila je ona i svoj identitet, svoj nekad prepoznatljivi duhovni lik. Tu su samo simulakrumi i tu je simptom, simptom zvani Balkan. Mnoge hvata vrtoglavica, ima i panike. Ono što cveta je nečasna trgovina i hipertrofirana glupost, pomanjkanje ukusa i smisla za dobro i za lepo. Samorefleksivna i, pre svega, odgovorna umnost je u defanzivi. Gotovo da se ne čuje. Na sceni su razni opskuranti i prevaranti, ljudi bez lica i bez časti.
Rubna područja zone simulakruma zaposeda realno. Realno shvaćeno kao ono opasno, ono zazorno, ono preteće. Na delu je neka zbilja čudna fermentacija, neko previranje (na momente čak opsceno mešanje) sirove snage i jedne, makar formalno, visoko sofisticirane tehnologije. Stvoren je novi jezik, jezik simulakjruma. Kategorija slike izgubila je svoj nekad zagarantovani okvir, prelila se preko granica simboličkog poretka. Realno je proključalo. Informacije cirkulišu. Vest je važnija od činjenice… Može li ih iko sve obraditi? Slike se smenjuju, često opscene slike, slike raskomadanih leševa, uplakane dece i njihovih izbezumljenih majki. Subjekt je zasut… Mnogo toga ružnoga je oko nas. Balkan je samo simptom. Simptom koji treba shvatiti kao opomenu. Kao možda poslednje upozorenje dragog Boga.
Balkan je mrak Evrope. Simptomatični mrak Evrope. Mesto zla i pometnje, mesto zabune, laži i greha. Mesto na kojem je pala krv… Nemojmo se zavaravati, na delu su zbilja iracionalne sile i patološka (mirne duše možemo reći i perverzna) racionalnost. Niko nije nevin. Niko pa ni tobože uzdržani, apotekarski čisti, cogito zapadnog posmatrača. Ne možete uživati u ludilu, ne možete se okoristiti ludilom, a da i sami (negde) niste ludi. Možda čak i luđi… Balkan je (danas) mesto ozbiljne krize same najintimnije teleologije evropskog čoveka i evropskog društva. Sama ideja kulture dovedena je u pitanje. Balkan je sramota Evrope. Topovi su, bar za sada, utihnuli. Vreme je da se zabrinemo… Da počnemo da mislimo. Da se konačno jednom za svagda uozbiljimo. Jer, plaši me ono što je još Frojd, svojevremeno, imenovao izrazom Wiederholungszwang – tj. prisila ponavljanja. Ne smem ni da pomislim šta nas sve još čeka, ako iz ovoga što nam se desilo ne izvučemo pouku.
Postoje ogledala i ogledala. Balkan, kao ogledalo Evrope, daleko od toga da je neko umilno (rafiniranom narcizmu poželjno) ogledalo. Naprotiv. Kada se dogodi realno, tu svaka priča prestaje. Nije lako povratiti izgubljenu ravnotežu. Dugo vremena moguće je samo naklapanje onih ikoji bi zapravo trebalo da ćute. Zasuti smo praznim rečima. Pune reči su izgubljene, simbolički predak je napuko. Ljudi su u šoku. Tamo gde se dogodi krv, tamo gde je smrt, tamo gde su i svi mogući oblici divljaštva i atavističke raspamećenosti međusobno zavađenih (narcizmom napumpanih) očajnika, tamo nema mesta priči. Teoriji. Kolo vode fantazmi, htoničke sile ljudske duše. Mrak. Balkan je mesto propasti priče, priče o Evropi. Mesto propasti velike sage i velikih snova… Stvari su se, naprosto, otele kontroli. Duh je izašao iz boce. Povratka na prethodno nema, a teško da danas iko sa sigurnošću može reći kamo nam se valja uputiti.
To je Balkan danas. To je Evropa danas. Da li je moguće nešto Drugo? Da li je moguć Drugi Balkan? Da li je moguća Druga Evropa?
Situacija u kojoj se nalazimo bitno karakteriše to što je, usuđujem se reći, bez paradigme. Sudbina je htela da se upravo nama zalomi da svoje živote u ovom svetu proživimo u periodu jedne (u najdubljem mogućem ontološkom smislu rečeno) nove deobe karata. Na stranu svaka moguća demagogija. Niko, zapravo, ne zna šta se događa. Niko, baš niko. A opet, u svakom slučaju, nešto se događa. Nešto vrlo bitno. Nešto za mnoge, nažalost, kobno. Regresija na starije – svojevremeno funkcionalne, a danas gotovo sasvim obespredmećene – oblike konsolidovanja sfere simboličkog u domenu ljudskosti neće nam pomoći. U hrišćanskoj Evropi ima tako malo hrišćanstva. Gotovo da ga uopšte i nema… Dodamo li tome činjenicu postojanja Islama – i to činjenicu njegovog postojanja i nadiranja u svom današnjem tako brutalnom i nimalo sublimisanom, gotovo varvarskom, obliku – situacija će postati još složenija.
Muči nas neizvesnost. Bajke nas neće spasti. Evropu danas muči neizvesnost. Tamo gde je neizvesnost dijalog nije moguć. Moguća je samo kakofonija, mržnja i sukob. Balkan je mesto brutalnog proboja neizvesnosti. Na Balkanu Evropi se dogodila neizvesnost. Čarolija je prošla. Posle pijanstva uvek dođe mamurluk. Ostala je hladna realnost. Glavobolja. Neizvesnost koju je teško podneti. Ona umara, na dugi rok ona ubija. Lišava nas ljudskosti… Čini nas kastriranim. Jedna od važnih
stavki u spektru čovekove motivacije predstavlja tendencija njegovog bega od neizvesnosti. To svi činimo. Neko ima toteme, neko ima ideale, ali svi imamo fantazme. Neki od nas žive manje konforno, drugi više, nekima je život lagodniji, drugima je teži, bezperspektivniji i mučniji, no svima je on (ako su iole sposobni da stvari sagledaju onakve kakve jesu) neizvesan. Svedoci smo, a ponekad (bojim se) i nevoljni učesnici, dubokih promena i procesa. Procesa za koje niko od nas ne zna u šta će se na kraju izmetnuti. Temelji evropskog kulturnog (ali i duhovnog) identiteta ozbiljno su uzdrmani, traži se nešto novo, neki novi oslonac… Neka nova priča. Jedni traže nekog drugog boga, drugi traže (ako uopšte i traže) nešto što ni sami ne znaju šta je.
To je Balkan danas u Evropi danas. Balkan danas je simptom Evrope danas. Samo neki krajnje zluradi um time može biti zadovoljan. Sa svetom u kojem živimo nešto suštinski nije u redu. Isto važi i za Evropu i za Balkan. Pitanje je – odnosno, tema je – drugi Balkan? Odgovor je, bojim se, samo jedan: ako neko, zbilja, želi drugi Balkan (a, nadam se, svako od nas to iz nekih svojih razloga želi), taj mora znati da taj isti drugi Balkan neminovno podrazumeva drugu Evropu. Kakva Evropa, takav Balkan.

izvor: http://91.185.202.230/~kudlogos/2001/05/11/drugi-balkan-2/

Писмо о тумачима хришћанства

Апсолутизована критика, интелектуална надмоћ у односу на „ пали свет“ и моћ сазнавања граде стубове  "црквених склоништа" од  расипања смисла и поретка, правећи најнемогућији пројекат историје: мирну и укотвљену Цркву Христову!
Брод спасења плови, љуља се и нагиње, али никада не стоји! "Светско море" је изазов миленијума, сила која вуче на отворено. Само они нерадознали, немаштовити и неживи нису се укрстили са његовим таласима. Чини ми се да смо у опасности „млаких“, да смо они који ће потонути кад море потамни и бити радосни само кад је оно плаво...
Пишем ти овако јер имам утисак да често у јавном дискурсу Рај свлачимо под црквену куполу и заборављамо на обећање мука, а не уточишта. Тај заборав је омогућио раскид са креативношћу и отуда потреба за бесконачним претресањем тема – оне су стављене под микроскоп, а посматрач је обогаћен знањем, а најређе Животом.

Кад год сам чула јеванђелску причу о бљутавој земљи без плодова, у грлу сам осећала мучно стезање, сад бих то назвала страхом, па и дубоким отпором...То је отпор према незавршености и несавршености свега.
Са тим у вези, мислим да је свака утопијска идеја правдала  своје (сасвим разумљиве) покушаје тражењем среће и врлине, којих вазда недостаје. Но, поглед ретроспекције ми дозвољава исправку: тражећи врлину у темељима друштва (људства као датог), идеја је постала  потрага за успављивањем, читај: рајским стањем непомичности и продужене опијености масе. Тако се наша чежња за савршенијим и духовнијим степеном живота у Цркви, час посла преокрену у мирно ламентирање  и интелектуализовање над овом и сваком савременом годином - годином која је у току и која  нас тражи! Ако се пошаст прошири, уместо хришћана   сигурним кораком постаћемо (а делом смо и сад) тумачи и посматрачи многих и многих искустава хришћанског живота, неспособни, услед сувишка испражњеног  времена  да та искуства "утерамо" у памет, па у биће и бивствовање, који су нам  оправдани понос. Интерпретација Христових речи главна нам је разонода. Ловимо Његове тумаче  и препознаваче у сликама, филмовима,  књигама и цитатима  људи „из света“, а Он, у свом силном и грмећем позиву, не чује се од наших трућања и појашњавања... Како повратити срце и сећање, како завапити? О томе си једном писао...

В.   

    Први део твога писма изазвао је код мене подсећање на једну општу, а ипак заборaвљену чињеницу: хришћански живот је ризик. Живети хришћански значи бити у неизвесности, несигурности, без ослонца у себи и свету. Ослонити се на СветоТројичног Бога Цркве – Којег не видимо – јесте лудост и безумност вере. Није Серен Кјеркегор узалуд стално понављао како хришћанство није религија за масе, већ за појединце, за „витезове вере“. Зато се и слажем са тобом да у страху пред тајном необухватног Живота савремени номинални хришћани беже у празнословље и ћаскање о „животу“.

 Исто тако, пажњу ми привлачи  последњи пасус писма: речи о објашњењима туђих живота и Христових заповести које остају без оделотворења. У питању је стари ескапизам заборава живота (а живот је најзаборавнији). Иако је сваки записани текст сведочанство о неком сусрету који се заиста збио, иако нам може служити као надахнуће, ипак текст је само траг догађаја сусрета. Нажалост, са годинама, све блеђи траг. Сети се Деридиних речи: „Писмо/текст служи да се одржи удаљеност“. Дакле, текстови, као и њихова интерпретација, су амбивалентне појаве: инспиришу, али и држе на одстојању оне који би да пођу у сусрет искуству догађаја-Христа. Треба писати свој сопствени текст. Живот једног хришћанина, уколико је жив, јесте уграђивање Христа у ништином-угрожено и целокупно биће човека. То постојање, пак, као нешто првенствено и утемељујуће, јесте ход ка немогућем: ка васкрсењу које нас чека код СветоТројичног Бога Цркве, васкрсењу којим се већ сада хранимо у Телу и Крви Христовој.

 На послетку, ту је твоје питање: „Како завапити“? Један одговор налазим и преносим: „Онај ко је спознао да је ништа, испуњава цело Свето Писмо“ (свети Сисоје Велики). До тог познања тешко и ретко се долази. Међутим, без истог Христос постаје непотребан и далек, а живот бљутав...

Л.

Лазар и Варја Нешић

Писмо о језику савременог хришћанства

Пишем ти  након једног занимљивог читања, па и догађаја…

Размишљао сам - да ли треба "рађати" један нови теолошки језик данас, тј. да ли треба мењати теолошку терминологију?  Питање је преда мном!
Да, терминологију ( и целокупну теолошку мисао ), ако не  "мењати", онда свакако треба "преутемељити"!
У том смислу блиски срцу су  Ватимо ( Gianni Vattimo ) и Капуто ( John D. Сaputo ), а њихов концепт "слабости" ( иако би га додатно "православно" и светописамски допунили ) може сасвим објаснити шта хоћу да кажем.
Сваки "говор - језик моћи" ( а таквим  се почесто  чини наш тренутни теолошко - црквени дискурс: доминација самореферентне "истине", каузалне "метафизике", тржишне религије, "црквених послова", евхаристијско - есхатолошких утопизама као што је овај: "ми служимо литургију, нисмо ми протестанти да хранимо бабе и ђецу" )  показује се испуњен амбисима  и "празним местима". То је помпезна и самодовољна терминологија великих почетних слова: Правда, Слобода, Личност, Љубав, Истина, Лепота, Добро, Евхаристија, итд. Тиме тај дискурс постаје нерелевантан и неприхватљив.
Једина прилика хришћанства данас, мислим да тако бива одувек, је она стара, прастара јеванђелска ( црквена, отачка ): "Сила Божија се у НЕМОЋИ показује". Али, туга је што о овоме  размишљамо само у антрополошким ( псеудо - духовним и индивидуалним ) категоријама ...

 Ми непрекидно слушамо( овоме додајем и свој глас): уколико Црква жели да некако задобије релевантан простор у "култури", тј. да буде у току и САвремена, она ће морати да се врати на  један ''земаљски'' подвиг, да се лиши "моћи"

( канцеларијске, условно речено  и Божије, као неке "батине", којом ће претити критичарима успаваног хришћанства!) и прибегне једној "кенози" ( павловска "лудост и слабост Божија" ), јер Бог Господа нашег Исуса Христа јесте један "немоћни Бог" ( 1кор 1, 25 ) и наша теологија је једна "слаба теологија"

( 1кор 2,1 - 3 ) ...

Међутим, моје искрене мисли иду у смеру да то неће  бити могуће... Остају, као и увек, само јаки, тј. на - слабост - спремни појединци -  ту је снага једног Силуана, Јосифа, Порфирија, Шмемана!...
Великим причама је дошао крај!
Целовите православне теологије фали, јер фали искуства љубави према Богу, која не трпи "вољу за моћ" нашег несрећног, политизованог и "чувара поретка и истине" црквеног "тубитка"... Страх ме је да о томе даље мислим, мој лист је запечаћен…

У потпису,

Л.

....

…Када би живот био Живот, термини не би постали ''лешеви''!

На трагу сам мисли да су ти велики појмови у тексту и говору ( тако и у свакодневном постојању) постали празни јер ПОДРАЗУМЕВАЈУ  нешто што се не живи, а  зато се о том нечем и говори, јер они (термини) иако су својим једноличним појављивањем у нашем свету мртви, истински, они живе и чекају да их неко примети, или доживи, некада... О свему што нам недостаје пуно говоримо, тако је и овде!

Проблем текста и тзв.''живе речи утехе'' ( у смислу њихове хладноће и одбојности) можда је решив.

НАСЛУТА, СИМБОЛ, СЛИКА  (узети појединачно или укупно) су темељни чиниоци вредновања сваког књижевног дела.  Узмимо књижевност као ваљану парадигму. Њима та улога није одређена прописом ( уочена слика ће од сада бити путоказ у тумачењу!), већ се намећу једним временским, константним искуством читања и одговора људског бића ( илити ''душе'') на текст и његову ''причу''. Сви најдубљи утисци спрам текстова у књижевности почивају на наслути обећаног, нема готових решења, нема заробљавања у време. Свако Добро, Истина, итд. најчешће су кодирани у симболу, слици, из којих треба да ''изађу'' Нашим, конкретним и садашњим деловањем. На тај начин, књижевност од давна задобија атрибут ''лечилице душе'' (као и целокупна уметност),  иако то није лек који накратко паралише бол, већ сечиво, јер је позив на стварање. Тај позив  уметности наслућује, а наш стварни живот ( у својим различитостима: физички и умни рад, међуљудски односи, однос према природи) тек треба да открива, а и то опет на нивоу слутње срца (срце слути Будућег), ретко кроз чудо, директно ''спуштање'' поруке. Тако, текст као огледало  унутрашњег бивства ( разломљено, а не упрошћено) може да наслућује тек када се спусти у стварност, не само кроз сурово реалистичну причу одвојену од читаоца, већ осећај оног који твори реч мора бити потпуна заокупљеност стварносним и његовим везама са самим собом, са својом потрагом у ноћи... Користан пример је молитва песма:

'' Ово је чежња: сред талас бити

  И немати у времену свој стан.

  И то су жеље: притајене нити,

  Које за вечност везјују наш дан.

  И то је живот. Док не дође један

  Час древни, најсамотнији од свих.

  И чедан, пресретне вечност уз осмејак тих.'' Р.М.Рилке

 

Није прецизирана каквоћа тог живота, који је то час и није најјасније Ко је онај у чијим је све то рукама. Ово је уметнички текст, он нас позиционира као одгонетача. Наслута је кључ за нову вест и за нову реч. Постоји још један згодан егземплум.

Да ли си размишљао зашто нам је често толико лако да изговарамо молитву коју је други саставио и у којој се налази исповест његовог искуства? Ту је најопаснија замка! Како туђи текст испунити својим проживљавањем? А у случају молитве, како га изнова и изнова испуњавати? Без обзира на то да ли смо ми уметник или је пред нама већ довршено дело, оно, уколико је проживљено увек има наслућени завршетак, којем ми дајемо стварне обрисе! Надовезаћу се на твоју мисао о протопрезвитеру Шмеману и старцу Порфирију – свака реч је аутентична када долази од аутентично живљене, задате и неисте егзистенције. Није решење насилни притисак језика, већ његово ''заодевање'' и живљење у ''слабости''.

Уметност ( рецимо и свако творење, укључујући и чин молитве) је увек жива и она ће ''избавити Господа'' од наших маловерних, а гордих прича о смислу, љубави... Уколико смо осредњи, то ће бити и њен атрибут, уколико смо трагаоци и помало налазиоци, она ће постајати симбол и пролаз, неизвесни и немирни (али не и паклени) поглед у будући Дан и гониће, даље, све ближе...

У потпису,

В.

Аутори: Лазар Нешић, Варја Нешић

Црквени и национални идентитет у савременој православној теологији - поглавља о националном псеудо-идентитету као забораву заборава хришћанства

1. Читамо[1] ових дана код митрополита Илариона Алфејева: „Теологија мора у себе инкорпорирати искуство савременог човека, а не просто да наново осмишљава догмате методама и садржајима прошлости“ (Алфејев, 2005: 11). Очито је: расте расцеп између теологије и живота савремених хришћана. Јаз. Како говорити/писати даље из амбиса овог расцепа?

2. Још је средином двадесетог века француски римокатолички теолог Жан Данијелу (Jean Danileou), у време нарастајућег феномена „смрти Бога“ (Хегел и Ниче), „смрти човека/субјекта“ (Фуко и Делез) и одумирања живог хришћанства, заговарао „повратак изворима“ (ressourcement): Библији, светим Оцима и Литургији (Danileou, 1946: 8). Ми придодајемо још један извор: живот – то мора постати најпримарнији извор теологије. И не само то: теологија има дужност и задатак да се повеже са искуством човековог овде-и-сада живота. Са његовим горућим проблемима. Један од проблема јесте и проблем савремених идентитета. Посебно ако је црквен или националан. Посебно у Србији.

3. Мартин Хајдегер је добро схватио сав нихилизам онто-теолошког разматрања Живог и библијског Бога (Хајдегер, 2000: 163). Трагику једне такве хришћанске мисли. У крајној линији, „смрт Бога“ (у овом контексту) није ништа друго до смрт релевантности и актуелности теологије за савремени свет (Хајдегер, 1997: 15). Теологије без живота, тј. без СветоТројичног Бога.

4. Обезличење СветоТројичног Бога од стране беживотне теологије, тј. свођење (или парадоскално узвођење!) Живог Бога Библије и хришћанско-црквеног искуства на ниво „Највише Вредности“, „Највишег Бића“, „Моралног Начела“, “Првог Покретача/Узрока“, „Чувара Вредности/Нација/Држава/итд.“ и осталих мртвих атрибута, резултира чињеницом да је један такав безлични „Бог“ заиста мртав (Јанарас, 1997: 39-49). Православна теологија не познаје Бога који би „националност“ имао као своју суштинску или ипостасну карактеристику.

5. Теологији (уколико хоће да се задржи на историјској сцени као опис сусрета човека и Другог[2], тј. као херменеутика уништења смрти) прете неколико облика ишчезнућа са историјско-друштвене сцене: нестваралачки теолошки формализам у сусрету са светом, тихи атеизам професионалних теолога, као и неконтектуалзизација светописамских, литургијских и отачких сведочанстава у савременом друштву.

6. Зато је потребан један Бог који је изнад-испред сваког појма „бића“, сваке могуће „бићевности-бивствовања“ (свети Дионисије Аеропагит, P.G. 3, 916 A). Један Бог-без-бића (Marion, 1991: 15-35), дакле Бог као Не-биће, Бог који је Ништа и Све! (свети Дионисије Аеропагит, P.G. 3, 588 B). Само такав измичући-Бог може бити стварно упознат и виђен онаквим „какав јесте“. Јер Бог је, то знамо, Љубав! (1Јн 4,10). СветоТројични Бог, као Тројица црквено-евхаристијског искуства, данас мора бити једна неметафизичка Тројица (и то не само стога што је популарно говорити/писати да је метафизика „превазиђена“). Антиметафизичка Тројица је једина Тројица коју теологија данас може сведочити (посебно православна теологија) и која човеколиком ништавилу (тј. нама) може бити основа и онтолошки темељ бића и постојања. Живота.

7. Конкретан производ једног само-на-метафизици-утемељеног идентитета, јесте первертирани појам „Србина православца“ (али исто тако и: Хрвата католика, Бошњака муслимана, Мађара протестанта, итд...) као имена за истински идентитет. Чак постојање. За правослано искуство теологије једина Истина је Христос (Поповић, 2007: 146). Једини истински идентитет јесте Христом-утемељени идентитет, који се задобија у евхаристији СтетоТројичне Цркве. Хришћанин је икона[3] Свете Тројице (не просто imago Dei, већ imago Trinitatis), никако не неке идеалне националне самосвести (српске, хрватске, албанске, мађарске, бошњачке, европске, азијске). Ван Христа нема ничег (Јн 6, 53-59).

8. Христос је онтолошки темељ сваке личности, вели митрополит Јован (Зизјулас, 1997). Све ван тог Темеља је хорор. Антропологија  труљења. Смрт.

9. „Ко је напустио Бога, тај се чвршће држи вере у морал“, негде каже Ниче. Или вере у нацију, земљу, државу, друштво. У марионете политике. Напустити  СветоТројичног Бога значи заборав заборава живљења. Постојања као живог идентитета.

10. Процес „национализације“ црквено-евхаристијског идентитета производи губитак Бога[4]: националсубјективитет који претходи евхаристијски утемељеном идентитету (личности) потире Бога и чини га не-више-потребним. Дијагноза патогенезе неохристовљеног (неоцрковљеног) идентитета је богоодсуство.

11. Теологија, без сваке сумње, данас тражи један неметафизички језик. Шта то значи? Човеку данашњице и свакидашњице, појмови као: ипостас, фисис, надсуштаствен, триипостасан, перихореза, онтологија, итд. мало значе или ни толико када је у питању Живи СветоТројични Бог: Отац, Син и Дух Свети. Савременом хришћанину (али и нехришћанину) је много битније то да Бог јесте љубав. Да је Отац. У крајњој линији, да је нама приступачан, опипљив, чак јестив! Да је Христос – Богочовек.

12. Надаље, то значи да православна теологија заговара и неметафизичке идентитете. Хришћански идентитет (као тројичан, евхаристијски и црквени) јесте један апофатички идентитет у смислу никада-до-краја-сазнатљиве садржине и обухватности сусрета између СветоТројичног Бога и човека, између мене и Другог, сваког другог. Сетимо се речи: „ Љубљени, сада смо деца Божија и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети као што јесте.“ (1Јн 3,2).

13. Да би се то остварило и теолошки ујезичило, потребан је језик свакодневице, један метадогматски језик: однос, сусрет, загрљај, чежња, пољубац, јести-и-пити, радовати се ... (да ли се још неко сећа шта заправо значи реч јеванђеље? Подсетићу вас, значи: радосна/весела/добра/срећна вест!). Тиме незаобилазно долазимо до евхаристије. То је њен речник, којим  преноси искуство заједничког живота и љубави између Свете Тројице и човека.

14. Евхаристијски идентитет хришћана настаје на темељу скандала теофагије - Богоједења. (свети Макарије Египатски, P.G. 4, 685 BC) Једући Бога, хришћани бивају сателесници и сакрвници Христови. Живе у Христу. У овоме лежи једина могућност познања Свете Тројице (свети Макарије Египатски, P.G. 34, 632 C) и сваког могућег познања. Хришћански идентитет је Христом-нахрањена личност. Охристовљена личност која живи од храњења животом Другог. Друголичност. Идентитет-постојање које бива условљено Другим. Јер, једино код Другог ми заправо јесмо. Наша личност се налази тамо-наспрам. Богоједење је догађај уништења смрти. Уништења самоидентитета. Свих осталих идентитета којима Христос није храна.

15. Ако нас смрт, ништина, репресија, мржња непрестано-изнова-опомињу да у свим националним (и другим) утопијама чучи оно биће-ка-смрти, онда скандал теофагије доноси нешто још-не-сасвим-могуће. Немогуће: оно биће-ка-ваксрсењу. Васкрсењски идентитет ка којем се пружамо. Још нас је свети Јован Климакус учио овој саблазни-за-емпиријско: човек-ништавило може још пре гроба бити у васкрсењу (Лествичник, 2003: 190-197).

16. „Као да на раменима носимо сопствено Ја, жељно очекујемо одвајање од самих себе и бежимо од властитог идентитета као од највећег бремена...Ја је највећа жртва, Ја је проклетство“ (Cioran, 2009: 113). Тешко је бити личност. Посебно ако то подразумева једно оцеловљење, сигурност, утемељење, зрелост до које треба доћи преко амбиса антрополошког ex nihila. Нашег сопственог. Човек је, то знамо, контингентан организам (Јевремовић, 2007: 118-129), који умире од тренутка приспећа-у-постојање, тј. зачећа. Дакле, наше „ја“ је једно смртно само-преживљавање угрожено ништином. Несигурна могућност. Уосталом, тако то види православно искуство теологије и живота.

17. Еx nihil-идентитет је кошмар, али и могућност за долазак Другог у празан простор тек-настајућег-ја. Суочење са собом-ништавним јесте почетак отварања жеље за нечим сасвим другим. За потребу Другог. Дакле, ако пажљиво читамо Сиоранове речи, јасно је да човек жели да се ослободи смрти, која је у корену сваког овде-постојања. Да стресе са себе умирање.

18. До идентитета се тек-стиже, пружа-се-ка-њему.[5] Идентитет је увек негде-друго. Ја сам увек-негде-друго. Све је негде-друго (Taylor, 2009: 21-24). Црквени идентитет је негде-друго, на месту које је будуће-долазећe Царство[6] СветоТројичног Бога. Идентитет хришћанина је код Христа, у Христу.

19. Идентитети: национални, државни, партијски, сексуални, родни, политички, друштвени и др. јесу протеза за живот. Штака. Марионете љубави. Пустиње заборава другости. Виртуелно набачени идентитети, који не само да су заборавили живот, већ су ту да бисмо заборавили да смо заборавили. Заборав другости Другог јесте самозаборав црквеноживљења. Црквени идентитет је тешко достижан.

20. Црквених и евхаристијских (да се усудимо рећи: богоједућих!) православаца који припадају српској нацији и Срба, који јесу православни хришћани, има мало. Са друге стране је номинално православље. Симулакрум омасовљеног православља. Заборав заборава црквоживљења, заборав цркволичности, друголичности. Христоличности.

21. Зашто је ово битно? Зато што један богоучествујући-идентиет има свој контекст у овде-и-сада историји. У нашем случају то је република Србија, земља Србија и Црква СветоТројична на њеним просторима. Са свим својим народима и мањинама. Дакле, црквени идентитет није некакав (поновни) метафизички продукт онтологизације личности. Фантом. Он има своје тело, које је географско, културно, па и национално наслеђе овог-и-овде народа. У мом случају, то је српски народ. Један земаљски народ, не „небески“. На небу има (или: тек ће бити) само лаоса – народа СветоТројичног Бога. У том народу есхатона/неба могу учествовати сви народи историје/земље.

22. Православно разумевање индетитета се, стога, не одвија у пуким системима мишљења (па макар тај систем био и теолошки), већ у пуној стварности историјске егзистенције (Евдокимов, 2009: 25). Хришћанин, рођен Духом и храњен Христом, никада није неко апстрактно биће, већ је личност уроњена у конкретност „овог света“. Дакле, он је једно историјско биће, такође. Сусрета са Светом Тројицом има само у оквирима времена и простора, дакле у условима историје (Зизјулас, 1997). И опет долазимо до закључка: нема разоваплоћеног идентитета. Ни црквеног, а још мање националног. Наш црквени идентитет[7] своју овде-и-сада историјску конкретизацију може имати на просторима где обитавају народи и нације са којима делимо овај простор створењскости.

23. Борба[8] за црквени идентитет немогућа је без борбе за контекстуализацију истог идентитета у оквирима народа у којем смо рођени или где изаберемо (где нам се дарује) обитавати. Јеванђелски ближњи[9] је увек са-нама-ближњи. Туближњи. Борба за „националну добробит“ подразумева борбу за добробит туближњег: Србина, Албанца, Циганина[10], Хрвата, Мађара.

24. Толеранција: расна, родна, етничка, комшијска, сексуална, политичка, друштвена, историјска, црквена, итд. не сме да се претвори у „немогућност за да и не“ (Липовецки, 1987: 33). Да обљутави. Буде испражњена од смисла. Православни хришћани, према нашем мишљењу, превазилазе данашње размекшане концепте толеранције, људских права и слобода. Они иду даље. Радикалније. Немогућније. Хришћанско „да“ подразумева и могућност за „не“. За једно „не“ угрожавања другости ту-ближњег. За „не“ пред уништавањем дара туђег живота/постојања (нпр. абортус), датог нам од СветоТројичног Бога Цркве. Стављајући своју егзистенцију у питање, сам живот свој, хришћани живе речима Исуса Христа, од-којег-примају-идентитет: „Од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје...“ (Јн 15,13). Толеранција која постане млаки безлични пристанак на сваку репресију безидентитетних ауторитета и од-живота-и-логоса испражњених политичких, државничких, сексуалних квази-ентитета, је за оне несигурне. За номиналце свог сопственог живота. За личност црквено-утемељеног идентитета све се мери љубављу према другом.

25. Давање себе Другом јесте плод истинског црквеног и не-лажног националног идентитета. Немогућност изласка из себе, немоћност давања места целом Другом (свети Симеон Нови Богослов) за испуњавање сопствене ништине јесте смрт. Немати другог значи бити у вечном расипању свог идентитета. Одузимање другости Д/другоме јесте икона пакла.

26. Завршимо ова поглавља једном констатацијом и једним питањем. Свети Сава Српски несумњиво је једна од најзначајнијих личности-светитеља, како Српске помесне цркве, тако и српског народа у целини. Одатле и концепт светосавља.[11] Пре него што ће ступити на велик и тежак пут црквеног, државног, националног и просветитељског рада, свети Сава, први Архиепископ Српске Аутокефалне Цркве, провешће пуних седамнаест (!) година на Светој Гори у монашком (црквеном-аксетском-евхаристијском) догађају убијања смрти и ништавила самоубиством сопства[12], а све Христа Исуса ради[13]. Другог ради. Туближњег, ту-нама-дајућег-се СветоТројичног Бога. Питање (које  не да мира): Да ли нам ико данас, међу ревнитељима црквене, државне, националне, културне, просветитељске, просрпске и проевропске обнове личи на Растка?!

Summary

The accompanying text,in aphoristic summary-style, is an analysis of the gulf beetwen theology and modern life, and thus losing the true christian-church identity of modern nominal Christians. The consequences are much broader than the narrow conception of academic, because the loss of church personality, as a substitute for national or otherwise, has broad implications for personal and social life. Return to triadological and eucharistic (church) foundations of the Christian identity is responsible for the return to the O/other, as the source and inevitable condition of our existence. Only on the basis of return to triadological source of existence, there can be responsible and careful every social, ethnic, religious and cultural activities.

БИБЛИОГРАФИЈА

1. Иларион Алфејев, Тајна вере – увод у православно догматско богословље. Краљево: Епархијски управни одбор епархије Жичке, 2005.

2. Дионисије Ареопагит, Περί Θείον ονομάτων. Paris: J. P. Migne, P.G. 3, електронско издање

3. John D. Caputo, The Prayers and Tears of Jacques Derrida: Religion without Religion. Indiana University Press, 1997.

4. Emil Cioran, Brevijar poraženih. Zagreb: Meandarmedia,  1993.

5. Jean Danieloú, „Les Orientations preseéntes de la pensée religieuse“, Études, 249, 1946 : 5-21.

6. Pavel Evdokimov, Pravoslavlje. Beograd: Službeni Glasnik, 2005.

7. Макарије Египатски, Ομιλιαι Πνευματικαι. Paris: J. P. Migne, P.G. 34, електронско издање

8. Јован Зизјулас, О људској способности и неспособности. Београд: Православни Богословски Факултет, 1997.

9. Христо Јанарас, Хајдегер и Дионисије Аеропагит. Врњачка Бања: Братство светог Симеона Мироточивог, 1997.

10. Петар Јевремовић, Тело, фантазам, симбол. Београд: Службени Гласник, 2007.

11. Јован Лествичник, Лествица. Света Гора Атонска: Хиландар, 2003.

12. Жил Липовецки, Доба празнине. Нови Сад: Књижевна заједница нови Сад, 1987.

13. Jean Luc Marion, Dieu sans l'être. Paris: Presses Universitaires de France – PUF, 1991.

14. Јустин Поповић, Богоносни христослов, Света Гора Атонска: манастир Хиландар, 2007.

15. Сава Архиепископ Српски, „Жичка беседа о правој вери“, Богословље Светог Саве (ур. еп. Атанасије Јевтић), Врњци-Требиње: Братство светог Симеона Мироточивог, 2004.

16. Mark C. Taylor, Filed Notes from Elsewere: Reflections on Dying and Living. New York: Columbia University Press, 2009.

17. Мартин Хајдегер, Увод у метафизику. Врњачка Бања: Еидос, 1997.

18. Мартин Хајдегер, Шумски путеви. Београд: Плато, 2000.

19. Мартин Хајдегер, Ниче II. Београд: Федон, 2009.

---

[1] Лична напомена прва: иако свесно наступам са позиције мастера теологије Православне Цркве у Србији, ипак ниједно поглавље у овом раду нема за циљ да служи као било какав „званични став“ или званично учење Српске Православне Цркве. Свака мисао овде изнесена, плод је моје личне интерпретације вековног црквеног и хришћанског искуства истинског охристовљеног идентитета, тј. личности.

[2] Шта мислимо под појмом/концептом „Други“? Ко је тај Други? Прво, он је онај сасвим Други. Другачији. Једно над-биће, самим тим, не-биће. Изнад сваког појма бића и бивствовања. Дакле, другчији од бивствовања, сваког могућег бивствовања. Други је темељ наше личности/постојања/битисања, будући сам не-бивствен, не-бићеван. Други је онај-који-јесте све нама-из-ничега који-тек-можемо-бити. Другог никада-до-краја-немамо. Други је онај Долазећи. Долазак Другог је, пак, неусловни, незаслужени, недертеминисани, неочекивани дар. Шта то Други доноси/дарује? Оно Немогуће: заједницу нествореног и створеног. Богочовечство. Неочекивано и незаслужено. Незамисливо. Нешто што још, можда, не постоји., што пред-стоји-тек. Изненађујуће. Ново и непоновљиво. Он самодоноси/самодарује Себе, Свој живот. Само своје постојање. Оно што још-не-знамо шта јесте и шта ће бити. Незавршено. Отворено. Бескрајно. Сам живот Свете Тројице. Други је, дакле, Отац, Син и Свети Дух, Тројица Једносуштна и Нераздељива, сам СветоТројични Бог.

[3]Овде схваћена као никада-не-завршени процес сусретања са Другим-долазећим, тј. СветоТројичним Богом.

[4] Онаквог како смо га овде дефинисали као: Недефинисаног, Измичућег, Немогућег, Догађаја, као сасвим-Другог, попуно-Другачијег. За дубљи концепт Бога као Догађаја, видети целокупно дело америчког теолога Џона Д. Капута (John D. Caputo), посебно његову књигу: The Tears and Prayers of Jaques Derrida: Religion without religion (видети библиографију). Дело које мора постати теолошки буквар сваког озбиљнијег савременог теолога данас.

[5] Свим оним што се у православном предању и црквеном искуству именује појмом „подвиг“ или „аскеза“. Наравно, то је само средство и пут за пуноћу сусрета са Христом у евхаристији Цркве.

[6] Које долази у догађају онога што ми зовемо евхаристија. Благодарење за Другог. Призивање Другог. Кушање/једење Христа. Христофагија. Једино једење које не води у безидентитетност смрти.

[7] Наравно под условом да смо га задобили, тј. да смо постали христолике личности са јасним аскетско-евхаристијским етосом.

[8] Усмерена, пре свега, на самоубиство сопствене гордости и самодовољности пред онтолошко-конститутивно Другим.

[9] Онај никада-до-краја-имајући-га-за-себе Д/други.

[10] Лична напомена друга: осам разреда свог основног образовања (у истом оделењу, чак истој клупи), а готово двадесет пет година живота провео сам (и даље проводим) у комшијској и лично-присној заједници са етничком мањином, тзв. „Ромима“. Моје инстистирање на томе да их називам именом којим се они самоидентификују, а то је фамозни термин „цигани“, сматрам као указивање првенства њиховој личној другости и другости њиховог етничког идентитета, другим речима: изражавам пуно присно и лично уважавање. Термин „Роми“ је нонсенс којим се безуспешно идентификује један непостојећи идентитет.

[11] Шта је светосавље у свом истинском црквеном и христолошком концепту, то ћемо неком другом приликом.

[12] Оно што Јеванђеље зове „губљењем душе своје и живота свог“!

[13] Тј. ради задобијања црквеног идентитета, Зизјулас би рекао: еклисиолошке ипостаси. Сам свети Сава каже у својој Жичкој беседи: „Зато, чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо (Бога) треба да чинимо дела вере у Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ (Жичка беседа о правој вери, 13.) 

Извор: аутор Лазар Нешић, "Црквени и национални идентитет у савременој православној теологији"; Теолошки часопис бр.10/2010., стр. 9-13; издавач Протестантски теолошки факултет у Новом Саду

Овде пренесено са дозволом уредништва

О слободи - Дитрих Бонхофер (Dietrich Bonhoeffer)

О слободи (Недељна беседа младим хришћанима)
Дитрих Бонхофер (Dietrich Bonhoeffer)

"Истина ће вас ослободити" (Јн 8,32)

Ово је можда једна од најреволуционарнијих (die revolutionärste) реченица Новог Завета. Због тога она и није упућена масама. Ове речи су захватиле (уловиле) многе генијалне револуционаре свих историјских доба. Зато је то сасвим ексклузивна реч.  

"Истина ће вас ослободити"! Не наша дела, нити наша храброст или снага, нити наш народ, ни наша истина, већ једино Божија истина (Gottes Wahrheit). Зашто? Зато што бити слободан не значи бити велики у свету, бити слободан против ближњих, бити слободан против Бога, већ то значи бити слободан од нас самих, од наше неистине (Unwahrheit), у којој смо сасвим сами и у којој нам се причињава да смо центар света; Бити слободан од мржње којом уништавам Божију творевину; Бити слободан од самога себе да бих био слободан за друге. Јер једино ми Божија истина омогућава да видим друге. Она привлачи моју пажњу, усмерава ме ка ономе што је изнад и указује ми другу особу. И слободе ради, доживљавам (окушам, опитујем) љубав и благодат Божију.

Истина уништава нашу неистину и ствара Божију истину. Она уништава мржњу и ствара љубав. Божија истина је Његова љубав, а та љубав нас ослобађа од нас самих да би били слободни за друге. Бити слободан не значи ништа друго до бити у тој и таквој љубави, а бити у љубави не значи ништа друго до бити у Божијој истини.

Људи који воле, захваљујући ослобођењу кроз Божију истину, су најреволуционарнији људи на земљи. То су они који потресају све вредности (die Werte); Они су експлозив у људском друштву. Такве личности су најопасније. Јер они су на екстреман начин спознали људску неистину и спремни су у свако време, само зарад љубави, да приме светлост истине која пада на њих. То узнемиравање (Belästigung) мира, које нам долази кроз овакве људе, провоцира свет на мржњу. Зато витез (der Ritter) истине и љубави није херој којег људи обожавају и часте, већ онај којег одстрањују, којег желе да се отарасе, којег проглашавају за безаконика, којег убијају. 

Пут којим Божија истина доспева у свет  води до Крста. Одавде ми знамо да сва истина што постоји у присуству Божијем води до Крста. Заједница која следи Христа мора поћи са Њим и на Крст. Због њихове истине и слободе они (хришћани) ће бити омражени од света. Ипак, немогуће је људима наћи истину и слободу ако не предају себе на суд Божијој истини. Штавише, остаће у неистини и ропству све док не приме, и наставе примати, своју истину и слободу једино од Бога, док не увиде да истина и слобода воде до љубави. Заиста, док не схвате да пут љубави води до Крста.

Извор: Dietrich Bonhoeffer, Auf Freiheit; Gesammelte Schriften, IV, p. 79; Munich: Kaiser Verlag, 1974.

Превод: ЛиВ